Интервју – Горан Лабудовић Шарло

СТОТИНЕ ПЕСАМА

Двадесет година од прве књиге Горана Лабудовића Шарла (1970) “Размишљам“ из 1996. године, објављене у едицији Прва књига Матице српске, после које су уследиле књиге “Авионско писмо“, “АЛС“, “Ако видиш“, “Небеска соа“, “Тајнопис“ и “Поткровља“, обухватила је књига “Сто песама“ у издању “Граматика“, којом један од најзначајнијих песника млађе и средње генерације обележава две деценије стваралаштва. Повод значајан да се са песником разговара о јубилеју и другим поетским питањима.

Иван Лаловић: …А почеци су увек тешки? Или некада јесу, а некоме нису?
Г.Л. Шарло: Има она народна изрека, да човек који гради кућу седне на двориште па сам са собом разговара. Како ли је тек младом песнику? У то време било је тешко, а када смо одрасли и када данас гледам младе песнике, мислим да је нама било много лакше. Преломни је час био када ми је после финалне вечери Фестивала у Врбасу пришао Брана Петровић и рекао: треба да пишеш, добар си, пиши, одлично, браво! Преломни је час био и када је Зоран Ђерић узео мој рукопис прве књиге и рекао: врлодобар рукопис ако избацимо ове две песме. Преломни је час, такође, и одлуке жирија у Књажевцу у коме су били Срба Игњатовић и Радомир Андрић, Душан Стојковић на “Метафорама“ у Младеновцу и његова рецензија моје друге књиге “Авионско писмо“, критике у периодици Радомира Мићуновића, ћутање неких који, иако ближи, осташе неми, такође данас тумачим као некакву подршку. Позитивно ћутање Пера Зубца који ме је пратио и читао и уврстио у Антологију “Пелуд света“, примедбе Душка Трифуновића да и неке жене треба описати, четири песме које су се допале Арсену Дедићу из треће књиге. Када то погледам уназад онда је то право богатство. Тако и ја данас, помажем младим песницима на све могуће начине, а највише саветом: нема писања, ако нема читања. Мада је данас младим песницима далеко теже, ми смо имали десетак престижних песничких манифестација, а данас свега две или три. Врбас је одавно почео да у часопису “Траг“ објављује стихове финалиста Фестивала поезије, и књигу победнику ове манифестације, и добро је што тај пример следе у Књажевцу или Плужинама.

Иван Лаловић: Твоје су песме увек налазиле пут до читалаца. И то су приметиле и друге колеге, критичари, публика…
Г.Л. Шарло: Никада нисам то успео да сазнам. Пре две године човек из Словеније који је лекар тамо и никада није био у Србији, зна напамет неколико песама из књига “Алс“ и “Ако видиш“. Једна сликарка из Загреба је успела да дође до моје адресе и јави кратким писмом како је “Небеска соа“ нешто најбоље што је прочитала у последњих неколико година. Изненађењима никад краја. Тако, једне вечери када сам се враћао са славе кући, ноћни чувар кога иначе знам из виђења, искочи из портирнице са захтевом да му појасним песму из “Тајнописа“. Извесни чика Живко, који поред Великог канала чува своје мало стадо цигаја и француских коза, седи на пању виђен како чита моја “Поткровља“, а то ми је јавио кум. Нешто не знам да сам му поклонио књигу…И то је оно што ме чини песником. Ништа друго. Ни награде. Поготову када их има оволико и када губе на значају, мени је највећа награда да се моја књига негде појавила, никла, срасла, десила се некоме. Да је стигла до Цриквенице, Опатије, Марибора, Охрида, Чикага, Тел Авива или Требиња, а да је ја нисам послао, наменио, упутио. И не бих волео да сазнам како стижу до тамо. Никада. Нека их и даље нека добра сила шаље у свет. И када сам једну књигу хтео да посветим драгој пријатељици из далеког света, рекла је: имам! То је оно чему поезија служи: да улази у наше животе и да у њој проналазимо себе и одговоре на нека питања. Улазак поезије у народ је свакако и ово: када је полицајац зауставио Банета Зубовића због брзе вожње надомак Новог Сада, песник је уместо саобраћајне и возачке дозволе, извадио своју књигу и поклонио му је. Не вреди – рече полицајац – ову имам и то са посветом. Зар и то није поезија? Поезија је и када ме је једног јутра позвао Ненад Грујичић и рекао да сам добитник Печата вароши сремскокарловачке, а да је мој одговор био: Како то, па нисмо издавач и ја конкурисали за награду!? Поезија је када ми се обрате неки клинци из демо-бендова да на наступима по Гимназијама и Месним заједницама певају моје стихове. Волим нормалне, пристојне и разумне ствари које обогаћују наш књижевни живот јер је то услов да се поезија избори са једном врстом заробљеништва.

Иван Лаловић: Када говоримо о том заробљеништву поезије, свесни смо да је много тога опредмећује, спушта, приземљује, читаоцу ствара нелагоду да живи у земљи која има награда колико дана у години, да је данас сви пишу?
Г. Л. Шарло: Сећам се дискусије нас млађих стваралаца за столом култне и песничке “Градске кафане“ у Врбасу: нас двојица, Бранко Стевановић, Бранислав Зубовић, Чеда Љубичић и Лела Марковић, када је Бане рекао своју надалеко чувену мисао: Да нема друштвених мрежа, људи би живели своје животе на другачији начин, имали би времена да им буде досадно, лепо, тужно, радосно, а овако сваког дана сведочимо да је неко постао писац, песник, аналитичар и афортистичар. И тада сте ти и Бранко Стевановић рекли да за коју годину неће имати више ко да пише, а Лела и Чеда су се сетили једне досетке Матије Бећковића – боље да пише, него да краде. И можда је Матија заиста у праву. Миљковић је пророковао, али је Матија, свестан садашњег тренутка објаснио: дај шта даш! Даље, на све стране су класици за које никада нисмо чули, награђени: чију књигу не можете наћи ни у њиховој торби, награде које се доделе па се онда објави конкурс, свакодневна продукција, књиге из штампача, манифестације са квотизацијом…И не смета ми то. Забавља ме. И не само мене. Стуштило се на поезију. Након промена у нашем друштву сви смо били демократе, кандидати, координатори и повереници. Онда смо чували човекову средину и ловни и рибљи фонд, па народну традицију од салчица и гурабија до гусала, и сада се тај облак населио изнад поезије. Надам се да неће дуго, ствар је исувише смешна и тужна у исто време. Можда би тај облак требао да се пресели на наше опустеле баште и окућнице, да посејемо лук, спанаћ, салату, парадајз или купус. Можда неки воћњак или малинарник. Лакнуло би свима, а поезији највише. Имам једну трешњу у дворишту поред које сам због тескобе тог простора посадио и црвену ружу пузавицу, и ево има нека година како их гледам у тој трци ка небесима. Трешња постојана, а ружа омотава своје цветове око ње. Чиста лирика.

Иван Лаловић: Критичари и читаоци се слажу у оцени да је твоја поезија ангажована, да осветљава, обасјава и указује на тешкоће национа, државе, слободе човека и друга питања. И да у последњим књигама има све више љубавне поезије, чини се, помало заборављене, те да и рима заузима све више места…
Г. Л. Шарло: О томе сам разговарао са Пером Зупцем у неколико наврата, нарочито када је настајала песма “Како се љубиш када киша пада“, која је у почетку имала три строфе и када сам јој се вратио после два месеца оно што је настало стало је на четири стране. Песма је покуљала из мене и једва сам је сустигао. Послао сам Перу коначну верзију и кратко је отписао: Биће да су ово Мостарске кише ваше генерације. Ангажоване песме, социјалне, имају два циља, први, да покажу како нисмо далеко одмакли од сопственог пра-претка и поред техничког напретка човечанства, и други, да смо у основи неслободни и да неслободом учимо и своје потомке. Некада свесно (немој да штрчиш и друге приче), а најчешће несвесно. А ту су и којекакви учитељи који су, ваљда овлашћени, да нам дарују слободу с’ времена на време И да су наши највећи страхови: записник и да нас “не боли глава“ (од читања, гледања филма, разговора са другим људима, осујећивање сопственог ентузијазма…). Одатле произилазе песме о стању нашег национа, слободе, вере у нама и око нас. Имам песму у којој пише да ћемо бити у Призрену догодине. Нека тамо буду моји унуци и нека се тог дана сете ових стихова.

Иван Лаловић: Каква је будућност твоје поезије и будућност поезије уопште?
Г. Л. Шарло: Надам се да ће и даље да радује моје читаоце. Да у годинама када постајем песник средње генерације нећу писати осредње песме. Будућност поезије је у књизи, а књизи место у књижари и библиотеци. Не у мејловима, блоговима и друштвеним мрежама. Она тамо нема кисеоника, нема интимног доживљаја и сабедесништва, и нове генерације то схватају. Поезија остаје заувек у књизи којој се враћате, а све друго је сурфовање по интернету. Сурфинг је за плажу, а поезија за личну, кућну, градску или сеоску библиотеку. Колико ли је пута само Бранко Стевановић исправио интернет податке о писцима, књигама, јубилејима…? Ако толико вапимо за разумним и нормалним временима онда има наде за поезију. А ако је овај вапај више тренда ради, онда ће поезију да отму нечитаоци.

Иван Лаловић

О песнику
ГОРАН ЛАБУДОВИЋ ШАРЛО, рођен 1970. године.
Објавио је књиге песама: “Размишљам“ (Матица српска, Нови Сад, 1996.), “Авионско писмо“ (Шумадијске метафоре, Младеновац – Београд, 1998.), “АЛС“ (Будућност, Нови Сад, 2005), “Ако видиш“ (Будућност, Нови Сад, 2007), “Небеска соа“ (“Данило Киш“, Врбас 2010.), “Тајнопис“ (“Данило киш“, Врбас, 2012), “Поткровља“ (Граматик, Београд, 2015.)
Заступљен је у Антологији “Пелуд света“ Пере Зупца, Антологији “365 љубавних“ Милоша Јанковића, “Винопев“ Радомира Андрића, Антологији српске поезије Ненада Грујичића, Антологији “Призрене стари“ Леле Марковић и Радмиле Кнежевић, Антологији “Гласници невиђеног“ Дејана Богојевића и Душана Стојковића, Антологији “Најлепше љубавне песме српског језика“ Данила Јокановића, Антологији “Прва књига Матице српске 1957-2007“…
Песме су превођене на енглески, француски, руски, украјински и русински језик. Награђиван. Члан УКС.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*