IN MEMORIAM -SVETA MARKOVIC

Пре недељу дана објавили смо кратку вест о смрти нашег колеге и пријатеља, недашњег члана редакције Новог пута и Радио Светозарева (Јагодине) Светислава Свете Марковића. С обзиром да је Света оставио дубок траг у некадашњој Радио-новинској установи „Нови пут“, из данашњег броја овог јагодинског недељника преузели смо текст сећања (INMEMORIAM), који је написао Раде Милосављевић, такође некадашњи члан ове информативне куће.

Светислав СветаМарковић
(08.03.1939-19.11.2017)

Задатак писања in memoriamaили сећања, у принципу на блиску особу, пријатеља или колегу, само на први поглед изгледа једноставан. Подразумева добро познавање те особе, али не и лакоћу „враћања филма“. Света Марковић, занемарићемо оно Светислав, јер га тако нико није познавао нити ословљавао, је био истовремено и једноставна, али и комплексна личност, веома богате биографије. И ту се крије страх да ћемо нешто испустити. Ипак, задатак је задатак, због њега самог, због свих нас који смо га познавали и са њим се дружили, због његових наследника, али и због потпуно неутралних људи који ће у временима која долазе чепркати по историји једног доба.
Кренућу од године 1972, када је дошао у Радио Светозарево. Благи осмех, мирноћа у гласу, али и ходу, упечатљив глас, јер су само такви улазили у „магичну кутију“, красили су човека са којим нисте могли да не будете у најмању руку друг за сва времена. Тада реч пријатељ се мање злоупотребљавала него данас. С обзиром да смо радили на сличним или истим пословима, моја сећања су ту, природно, као да је време стало, односно, само што се Света, излазећи с посла, није појавио на углу улица Вука Караџића и данашње Кнегиње Милице. Међутим, још јача су она из чувених ресторана „Париз“, или хотела „Палас“, или тадашњег хотела „Србија“, или „Старог храста“, или неког од хотела на мору, или…Као да, до ових тренутака, док пишем овај текст, још увек одзвањају звуци виолине Живе Петровића и његов глас, док ваздух парају стихови чувених староградских песама „Моја мала нема мане“ или „Стари фијакер“, или… Света је ту био на свом терену, боем и друг за столом, али и певач који никог није остављао равнодушним. Његов стил је био препознатљив и јединствен.
Посао у радију је такође био јединствен, иако на папиру примате плату за једну ствар, људи од пера и гласа, а у његовом случају и од изузетног смисла за нешто што се данас зове маркетинг, раде „све и свашта“, тако да ми је тешко да једноставно набројим чиме се све професионално бавио. Био је аутор пропагандних порука, њихов промотер, водитељ и уредник пропагандних емисија, спикер, репортер, али пре свега тога, спона између привреде и радија, од чијих су уговора зависила примања свих запослених. Онај његов боемски дух и глас су му у томе и те како олакшавали посао.
Све то, трајало је пуних осамнаест година, од 1972. до 1990. године. После једног пунолетства у радију, Света се, због нових, надолазећих времена, одлучује за самосталан рад и оснива маркетиншку агенцију „АС“. Као да је у том тренутку све почело испочетка, али, у суштини, се још преданије посветио промовисању мале привреде кроз радијске акције, не само преко Радио Светозарева, него и осталих радија у Србији, под именом „Велико срце мале привреде“. А потом, или истовремено, био је сценариста и наратор за многе документарне филмове: „Манастири Србије“, „Месна индустрија Јухор“, „Манастир Раваница“, „У славу Навиповог вина“… У исто време покреће и музички сабор „Весели се кућни домаћине“, што само потврђује колико је био свестран.
Професионални живот Свете Марковића, међутим, није почео доласком у тадашњи Радио Светозарево. Пре тога, од 1968. до доласка у радио, радио је као наставник у ОШ „Радислав Никчевић“ у Мајуру у коју је дошао после пуних девет година рада, такође у просвети, у ОШ у Банатском Деспотовцу. Тамо је, изузимајући прве две године рада, образовањем децебавио заједно са супругом Ратиборком Ратком, школском другарицом из Учитељске школе „Сретен Аџић“ у Јагодини, којој се овог 19. новембра придружио горе, на небу.И зато, баш на овом месту, не бих погрешио ако бих све до сад речено заменио само једном реченицом – цео Светин живот била је Ратка. Јер, после њеног прераног одласка он више није имао свој, јер јој се читав живот, после свих кафана, враћао журећи, а од тог тренутка, када се она преселила на небо, више није имао коме. Од тада Света више није био са нама, већ с њом. Само је чекао тај тренутак који је дошао тог 19. новембра. А пре него што је одлучио да се и он пресели код Ратке, написао је своју љубавну причу о њој, о њима. Оплакивао је, жалио, јадиковао, тужио, цвилео, нарицао… без да смо му видели сузе, без гласа. А онда, као да она седи поред њега, без туге, цвилења, жаљења, оплакивања… сео је и написао њен, њихов живот. Затворио је корице, све своје је оставио и кренуо њој.
Света Марковић је по деди Светиславу, по којем је и добио име, Јагодинац из Драгоцвета. У Јагодини је завршио и основну школу и нижу гимназију и учитељску школу. Овде су му се и деца родила, син Небојша Неца и ћерка Наташа, али се родио у Београду, 08. марта 1939. године у улици Краљице Марије, после рата, 27. марта, где му је отац Радослав имао бакалницу, а изнад радње и стан. Међутим, очев одлазак у заробљеништво, одмах на почетку рата и његов повратак 1945. године, када им је нова власт конфисковала целокупну имовину, вратио их је на дедовину, у Драгоцвет, надомак Јагодине, којој се Света још једном враћа, осамдесетих година прошлог века, обнављајући кућу својих предака по оцу, стару више од два века.
Поред поменутих, сина и ћерке, Света је за собом оставио и унуке Марка Марковића и Александра Хризостомоса.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*