„ДОСАЊАНО НЕБО“

Истините приче из летачког и војничког живота летача – навигатора

Читајући тридесетпет кратких прича спакованих у књигу са романтичним насловом „Досањано небо“ и реалистичким поднасловом „Истините приче из летачког и војничког живота летача навигатора“, осетио сам необично задовољство и радост. Коначно, прочитао сам нешто једноставно, али тако лепо и тако уверљиво. Добио сам дојам да сам и сам судионик многих од секвенци које је аутор описао.

Аутор је у књизи, кроз приче, записао фрагменте из свог живота, који предстваљају остварење његових дечачких снова – да „дохвати небо“ – да постане летач. Постао је летач, окусио дражи и искушења летења као професије. У захвалност томе оствареном сну, као животну круну, дарује нам ову збирку прича о себи, о својим крилатим колегам летачима, храбрим „синовима неба“, њиховим догодовштинама, искушењима, радостима и тугама, са радњама лоцираним у миру и рату.

Приче су написане врло читко, питко и лако, свака реч се „гута“ и нестрпљиво тражи следећи ред, следећу страницу. Речју, књига се чита у једном даху. Аутор је чак и сложену, а понекад и рогобатну, терминологију која се користи и свакодневном језику авијатичара, написао тако да се прима разумљиво и лако, и чита без заплитања.

Аутор пише о времену које је проживео као летач навигатор на авиону „Антонов Ан-26“, и то на један специфичан начин. Тако, кроз те једноставне приче, сазнајемо сложеност времена које је протекло у огромним тешкоћама и искушењима, али и о животу и раду једног човека, војног летача, и његових колега. Рундић пише о својим друговима, стављајући и себе, сасвим пристојно, у адекватну позицију, они су у првом плану, они као колектив, а ту је и он, и као појединац, и члан колектива. Познато је, а то се учи, и у општој и у ваздухопловној психологији, да је посада авиона као колектив изузетан пример повезаности, јединства мисли и деловања, међусобног разумевања и праћења у радњама, у покретима и поступцима (тимски рад), међусобног разумевања („читања мисли“), изузетне колегијалности и другарства. То нам Љутомир дочарава на изузетан начин.

Аутор пише о летачкој професији и свим њеним димензијама, али ненаметљиво, не престручно, већ једноставно, дескриптивно, да свако може разумети и схватити, како је управљати том сложеном машином – транспортним војним авионом, како савлађивати искушења и тешкоће на које људи наилазе у томе послу. То чини веома коректно, дајући свакоме члану посаде авиона место и значај који има – пилотима који управљају летелицом, вођи посаде, који је и сам пилот, главни, неприкосновени и за посаду и путнике, други пилот (копилот), навигатор (штурман) који се стара о вођењу летелице по линији пута, радисти одоговорном за радио-везу, авио-механичару надлежном за исправност авиона, мотора и опреме.
Златомир Грујић, пуковник авијације

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*