Деведесет година библиотеке у Дубокој

(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУБИЛЕЈ
Основана је 1. Јануара 1928. године, а непуних месец дана касније, дан уочи Св. Саве, одлуком Министарства просвете и званично одобрен њен рад
Када сам се тих седамдесетих година прошлог века упутио ка селу Дубокој, петнаестак километара од Светозарева, имао сам на уму јубилеј вредан пажње – 50 година сеоске књижнице и читаонице „Просвета“. Жеља ми је била и да упознам тадашњег књижничара Радосава Момировића који је седам година пре тог јубилеја проглашен за најбољег у Србији.
Пењући се на спрат Дома културе где се тада а и данас налази библиотека, нисам знао чиме се поред књига бави господин Момировић, нити колико су сачувана сећања на оснивачке дане ове књижнице. Неколико тренутака касније оба сазнања су ме пријатно изненадила. Радосав Момировић је био чисти пољопривредни произвођач, али и заљубљеник у књигу који је свој посао обављао врло професионално зашта је и проглашен за најбољег. Други детаљ, свакако не случајан,
Радосав је 1930. године био ђак првак кодгосподина ВластимираКовачевића, оснивача и првог књижничара „Просвете“. Када је он завршавао први разред, школа у Дубокој је прослављала тридесети рођендан (основана је 1891. године).Ја сам га, дакле, упознао када је већ биодубоко у седмој деценији живота али се сећао тих првих година библиотеке и њеног књижног фонда, у то време од стотинак књига, да биу тренуцима те наше прве посете библиотека имала три хиљаде наслова и 118 чланова.
За више података упутио ме је на старог Душана Богосављевића који је те 1978. године управо ушао у девету деценију. Један од највреднијих чланова библиотеке, стари чика Душан, испричао ми је занимљив податак да ова књижница готово да није прекидала рад ни у најтежим временима Другог светског рата захваљујући тадашњем учитељу и књижничаруДрагољубу Марковићу и другим наставницима тог времена, али ми је препоручио да одемдо Основне школе која према његовим сазнањима има и писане трагове тих времена. И није погрешио. Учитељи и наставници Основне школе „Вук Караџић“ сачували су кроз деценије свакако највреднији документ о историји библиотеке и ове образовне установе, летопис, чије су страницеса подацима тих првих деценија прошлог века врло брижљиво исписивале њихове старије колеге.Први је почео Драгољуб Ст. Поповић, како је записао, 31. маја 1925. године, наставио Светозар Брзаковић и други учитељи ове образовне установе, а од 1952. године странице летописа исписивао је тадашњи директор школеРатомир Пенчић.Тако су, између осталог, на десетој страни забележене и све релевантне чињенице о оснивању ове књижнице првог дана те 1928. године које у целости преносимо како су и записане.

ИЗВОД ИЗ ЛЕТОПИСА ОШ „ВУК КАРАЏИЋ“ У ДУБОКОЈ
На дан 1. јануара 1928. године иницијативом управитеља ове школе, господина Властимира Ковачевића, основана је Народна књижница и читаоница села Дубоке „Просвета“ са циљем да путем књига, часописа и новина шири просвећивање народа. Тога дана је се уписало за чланове поменуте установе 29 мештанина који се сматрају као оснивачи Народне књижнице „Просвета“. Правила Народне књижнице и читаонице села Дубоке је одобрило Министарство просвете под ОН бр. 5346 од 26.1.1928. год. а на основу члана 56 истих правила. Министарство просвете одлуком својом под ОН бр. 25779 од 26.3.1928. год. доделило је овој књижници као помоћ од одсека за народно просвећивање 16 (шеснајест) комада књига што је и примљено под О.Ш.К. бр. 127 од 18.4.1928. год. Ова установа продужује свој живот на корист народа и постепено се шири и на остале који још нису ступили као чланови исте.
И, ево, после тачно 90 година од оснивања и 40 година од прве посете, поново смо у Дубокој где нас је сада дочекао Предраг Милићевић, доскорашњи наставник и директор овдашње Основне школе „Вук Караџић“ и садашњи књижничар Библиотеке „Просвета“.
Околности из времена оснивања, али и пола века рада ове библиотеке у многоме су се измениле. Данас имамо интернет, мобилне телефоне и целодневне телевизијске програме па нас је интересовало да ли и ко данас чита књиге и колико их има на сталажама, једнако уредно сређених као и тих седамдесетих година. Број књига данас, је импресиван, преко шест хиљада наслова, два пута више него пре четрдесет година, али број читалаца потврдио је наше страхове о животу који данас живимо – једва двадесетак, као и пре 90 година у месецу оснивања. На наше питање, шта раде наставници у школи и шта је, макар са ученицима, ако нема других интересената за књигу, Милићевић нам је одговорио да његове данашње колеге и не траже од деце да читају. Оћутао сам, мада би неко рек’о – лепа (писмена), нам се будућност смеши.После оваквог одговора, готово сам сигуран, ријалити тв програми су победили. Као да нам неко подмеће истребљење, јер народ без „књиге“ је народ јадне будућности. Међутим, оно што је такође забрињавајуће, овај јануар ће проћи а да се нико није побринуо да обележи овај јубилеј, макар и неком књигом-поклоном за Св. Саву, промовисањем летописа и сећањем на наставнике осниваче књижнице, па ни матична библиотека у Јагодини.
Духовност једног народа се управо чува преко писаних докумената, међу којима су и овакви летописи и књиге. Поред овог који су исписивали учитељи Основне школе у Дубокој, у овом селу се чува још један, на жалост, једнако заборављен, црквени летопис, који је исписивао свештеник Драгутин С. Поповић, парох Храма Св. апостола Јакова у ДубокојЈеднако значајни за историју овог краја, за сада, оба чекају боље дане за своју промоцију пред млађим генерацијама.
Раде Милосављевић

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*