DEJAN BOGOJEVIC- KRATKA FORMA KAO IZAZOV

Međunarodna nagrada „Haiku sveta“ koju dodeljuje Festival “Srpsko pero”, pripala je uglednom knjizevniku Dejanu Bogojeviću. Još jedna nagrada za pesnika osobene kulture i dozivljaja sveta, za stvaraoca koji ne odustaje od namere da promeni raspored zvezda kako bi nebo bilo blagonaklonije današnjem čoveku. Angažovan u mnogim umetničkim pravcima, olicčnje je iskrenosti i filozofije totalne poezije, sa kojom se hrve u opštem ringu sa pošastima veka.
Bogojevića nalazimo u Valjevu, u obavljanju svojih redovnih dužnosti člana Veca grada zaduženog za kulturu. Rado je odgovorio na nekoliko pitanja Portala Srpsko pero.

Ivan Lalović: Dejane, „Haiku sveta“ je nagrada koju ti je dodelio medjunarodni ziri, jednoglasno. Sta ti znaci ova nagrada i kakvo mesto zauzima medju brojnim tvojim nagradama?
Dejan Bogojevic: Nagrade svakako prijaju. Za haiku poeziju sam do sada dobio niz značajnih međunarodnih nagrada koje su me svrstale u red poznatih i osobenih haiku pesnika. Mnogo je haiku pesnika, a malo dobrih haikua, to je slučaj i kada je u pitanju savremena poezija, proza, esej, drama. Uopšte, umetnost. Nagrada “Haiku sveta” mi puno znači, pre svega zato što je moja pesma uspela da se izdvoji, da bude primećena u tolikom broju pesama, zato što je konkurs međunarodni, zato što je učestvovalo dosta značajnih autora i kao poslenje “zato”, a možda i najvažnije, žiri su činile moje kolege, haiku pesnici. Ne učestvujem često na haiku konkursima, volim da s vremena na vreme proverim koliko “vredim” na međunarodnoj sceni i zaista sam zadovoljan svojim mestom. Zahvalio bih se na ovoj značajnoj nagradi za haiku pre svega svim učesnicima konkursa, jer bez njih ne bi bilo ni ove nagrade. A takođe zahvalnost dugujem i mojim prvim tumačima i haiku autoritetima koji su prepoznali kvalitet mog haiku stvaralaštva: pok. Vladimiru Devideu i Dimitru Anakievu.
Ivan Lalović: Od kada pises haiku i kako uspevaš da u tako kratkoj formi sažmes zakone prirode i poruke snova iza duge?
Dejan Bogojević: Haiku pišem od sredine 90tih. Objavio sam nekoliko autorskih haiku knjiga koje su štampane ili dvojeznično ili višejezično, zbog komunikacije sa velikim haiku svetom. Prvi haiku zapisi su nastali iz radoznalosti. Činilo mi se da to može svako. I naravno, bio sam u zabludi. Haiku je jako teška forma i uvek joj se mora prilaziti iz drugog ugla. Najviše mi je pomogao rad sa čuvenim Dimitrom Anakievim, sa kojim sam dugo imao prepisku i diskusiju (radionicu) o svakom mom zapisu, haiku je kratak i suvišno slovo ili slog je luksuz. Dimitar ume da prenese znanje. Za haiku treba veština, osećaj i autententičan doživljaj. Dosta sam radio na istraživanju haikua, pravio nekoliko antologijskih izbora, a najviše pažnje je privukla moja antologija svetskog erotskog haikua. Kratka forma je za mene uvek bila izazov ne samo kada je haiku u pitanju, tu je i kratka proza koju pišem godinama, kratka avangardna drama, mikro esej, itd. Kao i većina haiku pesnika ne znam na najbolji način da objasnim kako se u kratkoj formi sažmu zakoni prirode i poruke snova iza duge. Verovatno je čar i sva magija u tom „neznanju“.

Ivan Lalovic: U familiji imas veoma talentovane pisce. Pomenimo tvoju majku Radmilu, smelu pesnikinju koja pisaše bez predrasuda, sestru Danijelu, i tvoju zivotnu saputnicu Danijelu, takođe. Naravno, dodajemo i divne ćerkice koje takođe uživaju u čarima igre umatničkog izraza. Nije suvišno pitanje da nam kažes koliko ti znaci ova podrška i kakvo mesto ima porodica u u tvojoj ovozemaljskoj misiji?
Dejan Bogojevic: Moja pokojna majka Radmila pisala je haiku, haibun i prozu. Objavila je tri knjige haikua, a proza je ostala i štampaće se posthumno (jedan roman). Prevođena je. Za haiku je nagrađivana i u Japanu. Sestra piše najčešće kratku prozu. Do sada je objavila dve knjige. Bavi se i stripom. Član je UKS. Moja supruga piše poeziju i bavi se slikarstvom. Takođe se bavi i prevodilačkim radom (engleski jezik). Do sada je objavila dve knjige poezije, treća knjiga uskoro izlazi. I ona je član UKS. Kćerke istražuju kroz igru, starija Dunja svira jako uspešno klavir i ide u Muzičku školu, mlađa Nađa se opredelila za folklor. Obavezno moram pomenuti oca Slobodana koji aktivno prati sve što radimo, pamti svaki uspeh, podržava, pomaže, navija. Imao sam tu sreću da su me roditelji od samih početaka podržavali, bezrezervno, bezuslovno. Moja majka me uvek hrabrila i govorila da se radi o teškom ali uzvišenom životnom putu. I potpuno je bila u pravu. Takođe, bitna je podrška i ostalih članova porodice, posebno mojih kćerkica koje daju snagu i čaroliju za daljim angažovanjem. I pored toga što je poradica u poslednje vreme u krizi i kod nas i u svetu, bez nje je nemoguće biti kompletan čovek i kompletan umetnik.

Ivan Lalović: Opšte je poznato da si glavni i odgovorni urednik časopisa AKT. Kako ovaj časopis opstaje i kakvo je tvoje viđenje dalje sudbine srpske književne periodike?
Dejan Bogojević: Poslednje dve godine zbog mog novog angažmana u kulturu Grada Valjeva časopis “AKT” uređuje Danijela Padejski i to zaista dobro radi. Tu je i veliki broj odličnih saradnika. Bogata redakcija, izvanredni prevodioci… Časopis “AKT” je moj koncept umetnosti, moja “lična karta”, produkt je interakcije sa domaćim i autorima iz inostranstva. To je časopis prijatelja, ali ne i prijateljski (“ja tebi, ti meni”), to je časopis koji dodeljuje tri nagrade: nagradu za najbolju knjigu kratke proze (objavljenu na srpskom jeziku u prethodnoj godini) – “Zlatno slovo”, godišnju nagradu za najkraću priču, i nagradu za srednjoškolce na teritoriji grada Valjeva, a samim tim i časopis koji pulsira kao živo tkivo. Kao retko koji književni časopis kod nas ima (između ostalog) i rubrike: haiku, vizuelna poezija, strip. Neguje prevodilačku književnost. I kao takav opstaje 18tu godinu u kontinuitetu. Izlazio je i kad je imao finansijsku podršku i kada je ona izostajala. Po rečima drugih, zauzima značajno mesto u srpskoj književnoj periodici. Neizvesna je sudbina naše književne periodike i nije samo i isključivo u pitanju novac, niti uticaj interneta. Nekad su nesporazumi, nekada zatvorenost i otuđenost. Nekada interes. Ja sam jedino siguran da će časopis “AKT” izlaziti i trajati jako, jako dugo. To je pitanje umetničkog koncepta. To je pitanje odluke.

Ivan Lalović: Krajem juna biće odrzan tradicionlni književni Festival Srpsko pero na kojem si svojevremeno osvojio nagradu. Šta imaš da poručis mladim pesnicima koji će se i preko ovog znacajnog Festivala boriti za svoje mesto pod suncem?
Dejan Bogojević: Festival “Srpsko pero” je svakako jedan od najznačajnijih festival za mlade književne stvaraoce. Jako mi je bilo bitno da dobijem tu značajnu nagradu. Dobili su je mnogi sada već vrhunski književnici. Naravno, nagrade nisu najbitnije za književno prisustvo i osvajanje književne scene, ali “Srpsko pero” daje podstrek mladim autorima da istraju i to je najbitnija uloga ove i drugih nagrada. Poručio bih im: Ako dobijete nagradu, odlično, ako izostane krenite svom silinom napred kao da ste je i dobili. Mladost to i podrazumeva.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*