SLIKAR KOJI SE PAMTI – BARBARIEN

Nesvesno traganje za iskonskim umetničkim izrazom, koji nije ponizan pred kulturnim normama, predstavlja veliki izazov, zauzvrat čemu, kreativnost može da ponudi osećaj jedinstva koje je društvo uklonilo. Postoje umetnici, koji usled nedostatka ikakvih dodirnih tačaka sa svetom koji ih okružuje – sami biraju duhovno progonstvo.Otuđujući se, oni zauzimaju underground pozicije i počinju da žive po sopstvenim pravilima na marginama društvene stvarnosti. Utamničeni unutar uskih granica racionalizma, oni se poraženo povlače u sopstveni kosmos. Otkinuti od celine, spontano izražavaju svoj otpor i postaju – outsider-i. Radovi samoukih vizionara, autsajdera i marginalaca obično se u svetu, pa i u Srbiji, posmatraju kao alternativni vidovi likovnog izražavanja, retko pak sa pažnjom kakvu su odavno zaslužili za svoje jedinstveno stvaralaštvo nastalo izvan kanona istorije umetnosti. U delima marginalnih umetnika je formu nemoguće odvajati od sadržine slike. Gustina čulnosti u delima Barberiena, jednog od najznačajnijih predstavnika mlađe generacije autsajdera u Srbiji evocira najrazličitije ljudske strasti i konflikte, koji se preobraženi u predstavu duše samog umetnika, ovaploćuju u jedinstvene basne, sage o niskim ljudskim strastima, ili pak san pretvaren u mit o običnim ljudima iz susedstva. Umetničkom transpozicijom koja je često značila u svom vremenu opozivanje mnogih estetskih načela, zanimanjem za život u svim njegovim vidovima, on je na ravan opšteg uzdizao ljudske konflikte i strasti, stvarao unutrašnju napregnutost formi kao večnu borbu dobra i zla.

Rođen je u Jagodini, 17. februara 1963. Živeo je i radio u Jagodini i Beogradu. Krhog nervnog sistema nasleđenog od predaka, blede pegave puti, guste riđebrade, Peđa a zatim – Barbarien Serb Barbarosa se izdvajao iz svoje sredine jednako svojom crvenom bojom kose kao svojim intelektom od ostalih. Ispunjavao je svoju biografiju čitavim nizom tragi-komičnih sekvenci do poslednjeg dana svoga života. Mnogo puta u životu bio je žrtva svoje naivnosti, svoje neprilagođenosti. Privlačio je kao magnet sve nevolje i nepravde ovog sveta. Bio je uvek u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, ali je zauzvrat uz period koji je obeležilo njegovo izuzetno intenzivno sirovo slikarstvo u poslednjoj godini života (2013), jedan od njegovih najproduktivnijih perioda takođe nastao je na „Koledžu Horeum Margi u Kinšasiju“ (KPZ, Ćuprija, 2003/2004).

Počev od 1977. godine pisao je poeziju i prozu – refleksnu, misaonu i filozofsku. Već sa prvim godinama punoletstva objavljivao svoje tekstove u Gorocvetu, Dobu, Art krugu (Doviđenja u paklu, Kako naslikati palanački splin,Od dna dublje, Paranoične priče itd.). Godine 1984. objavljuje zbirku kratkih priča Bili jednom jedni Srbi, koja će ga deset godina kasnije inicirati da naslika nekoliko dela u ciklusu pod istim nazivom. Profesionalno bavljenje fotografijom donelo mu je mnogo nagrada i priznanja i stvorilo osnove za kasnije fokusiranje na figuru kada je počeo da slika. Pored mnogobrojnih nagrada, bio je uspešni predstavnik jugoslovenskog foto saveza na svetskom bijenalu dijapozitiva u Ontariju(Kanada) 1984. godine. Počev od 1988. godine član je KLUS-a (Klub likovnih umetnika Svetozarevo). Član ULUS-a sa statusom slobodnog umetnika postaje 1994. godine. Više puta je bio uspešni učesnik Prolećnih izložbi ULUS-a u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu.

Počeo je da slika 1992. Prve slike naslikao je na tapetama zidova svoga stana, krajem osamdesetih, potpisavši se spontano pseudonimom Barbarien. U svom opusu Barbarien ima više tematskih celina iako nije slikao po ciklusima. Oni su nastali sasvim sponatno, hronološki i tematski su se nametnuli kao celine (Šamar građanskom ukusu, Zapisi iz sanatorijuma Gabersi haus, Bili jednom jedni Srbi, Od sumraka do svitanja, Tvorza dejs, Mostarina). Postoji period kada je prestao da slika (2007 i 2008). Bio je najproduktivniji kada je počinjao, 1992. i 1993, kada je boravio u zatvoru, 2003. godine i u poslednjoj godini života, 2013. godine. To su mu ujedno i najreprezentativnija dela. Njegova prva samostalna izložba slika, pod nazivom Šamar građanskom ukusu, u galeriji Stara kapetanija, Zemun, januara 1994. proglašena je izložbom nedelje i meseca u Beogradu. U organizaciji Radio-Pingvina, ovom izložbom učestvuje i na tradicionalnoj Izložbi godine u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu, gde izlaže slike i fotografije. Do sada je izlagao na preko dve stotine grupnih izložbi, na kojima je dobijao u zemlji i inostranstvu mnogobrojne nagrade i priznanja. Počev od 2000. godine, učesnik je svih bijenala naivne i marginalne umetnosti u MNMU u Jagodini. Dobitnik je dva Posebna priznanja za izložena dela na Jedanaestom i Dvanaestom bijenalu, a na Trinaestom bijenalu, 2007. godine dobija i Veliku nagradu bijenala. Te iste godine, vrlo uspešno će učestvovati i na Osmom svetskom trijenalu – IN SITA 2007, u Slovačkoj nacionalnoj galeriji u Bratislavi. Umro je 26. maja 2013. U Jagodini.

Nije pristajao da bude rob onoga što elita vrednuje kao ogledalo vlastitog elitizma. Morao je da pobegne iz spoljašnjeg sveta nametnute konvencije. Dnevna događanja, pretvarala bi se na platnu u jedinstvene parodije, ponekad sa primesama neskrivenog cinizma. Brojne su njegove aluzije na realni svet. Ljudske slabosti bi ga inicirale da se obračuna na svojstven način. Stvarao bi originalne burleske, parodije u kojima se poput služi likovima životinja kao metaforama određenih ljudskih osobina. Svojom detinjastom neobazrivošću skidao bi lažni, šareni plašt sa umetnosti, i stvarao sopstvenu umetničku realnost. Ciklus dela Šamar građanskom ukusu, njegovo je traganje za apsolutnom duhovnom slobodom. Nagon, koji je civilizacija potisnula, proterala zarad pitomijih, manje rušilačkih želja – mu je oslobađao sublimaciju, aktivirajući do iscrpljenosti svu njegovu instiktivnu snagu. Posmatrajući njegovo delo, mi osećamo kovitlac umetnikovog potpunog prepuštanja vlastitoj divljoj moći, koja cepa zastor svakodnevne svesti. Pritom, ekspresija samog dela buja i ostalim sredstvima uzbunjivanja: snažnim zamahom šireg kista, mnoštvom oštrih uglova unutar kompozicije, ekstatičnim dijagonalama formi.

Većina njegovih slika ima autobiografsku bliskost. Gnev, kao vitalno podrugivanje svemu postaje zakon života. Boju koristi na način svojstven umetnicima art bruta, outsider art-a. Sirova je, vidljivog duktusa, nekontrolisane energije. Česti neravnomerni, spontani nanosi paste, iniciraju ga na nove odnose oblika. Svojim smislom za grotesku sa umerenom dozom humora on stvara jedinstvenu galeriju portreta svojih savremenika, koja je zapravo samo nesvesni povod za snažni kontrapunkt linija i boja, koji rađaju prepoznazljivu formu. Tendenciozno daje bizarne nazive svojim delima, aludirajući na njihov antiliterarni duh. Primeri sažimanja ljudske i životinjske figure, ukazuju na umetnikovu odanost mitu o životinjama kao praroditeljima, verovanju da između ljudi i životinja postoji sažimanje, preobražaj jednih u druge (Legenda o kućnom pragu, 2003). Česte su predstave lajavih, zmijolikih bića i dvoglavih nemani isukanih zuba. Ona dopiru sa dna tame enetrijera umetnikovog bića (Sukob, 2002, Licemerje, 2003, Gluvo doba, 2005). Ovaj nesvakidašnji umetnikov lični bestijarijum simbolizuje borbu svetla i tame, dobrog i zlog, pravde i nepravde, života i smrti – od sumraka do svitanja.

Kod Barbariena delo često uzbuđuje agonijom, sirovom akcijom kojom se umetnik oslobađa određenog poriva. Hitri, snažni, široki, jetki, multiplicirani do optičkih efekata, ili pak minuciozno dati u snopovima drhtavog grafizma izrazito su sugestivni – raw elementi, automatski izbačeni iz umetnika samih najrazličitijim materijalima dati kao onostrane poruke iskrenih vizionara, koji uranjaju kist u sopstvenu utrobu.

Većina njegovih slika poseduje seksualnost kao metaforu neprestanog mitskog samoobnavljanja, kao simbol neutažive želje za bezgraničnom potentnošću i vladavinom nad univerzumom. Česte su erotske provokacije u samim nazivima dela (Akt obične komšinice u neobičnom položaju posle kog je pala u nesvest, 1992, Jahačica, 2005, itd.) kao i osećanje uzbuđenosti, grozničavog treperenja puti aktova u akciji. Osećaj blizine lične apokalipse, neminovno stvara atmosferu u kojem osećanje erotskog postaje subjektivni korelat osećanja apokaliptičkog. Upravo to erotsko i apokaliptično napajaju jedno drugo razmenjujući energije.Umetnička radoznalost ga nagoni da skida sa ljudi maske, što zapravo odražava njegovu težnju da dopre do suštine samospoznaje, bez ulepšavanja i cenzure.

Čitav je niz slika iz ciklusa Zapisi iz sanatorijuma Gabersse hause No 26. Naslikani su likovi izgubljenih duša, kako traže izgubljeni put u lavirintima umetnikove svesti. Poput bića iz romana Kafke, Kamija ili Foknera, prostiru se platnom svojim zaleđenim pogledima (Bežite noćne more,1994, Zeleni lik, 1995, Crveni šal, 1996.) i mi osećamo hladnoću njihove usamljenosti i vatru njihovih košmara istovremeno. Oslobađajući se iz ruševina svojih duša, u belim odorama, tamnih podočnjaka, ugašenih, tupih pogleda, oni tumaraju hladnim hodnicima instituta u Gabersse hause No 26, kao metafore brodolomnika.

Svrstati opus Barbariena u neku vrstu, grupu ili podgrupu u okviru savremene umetnosti, značilo bi usmeriti njegovu stvaralačku energiju, ograničiti ga, okovati njegov fantom slobode, dresirati ga, zloupotrebiti ga. Ipak, najbliži je osobinama tzv. underground people, outsiderima, marginalcima, koji svojim postojanjem remete „ustaljeni“ red. Temelj se umetnikove individuacije sopstvene umetnosti nalazi i u samom činu stvaranja kao unutrašnjoj nužnosti, biti samog umetnika, koji stvara gotovo automatski, bez cenzure duha, što govori i sama brzina kojom stvara svoje delo – u trenutku, često sa svega nekoliko zamaha, a onda pušta da linija i boja ožive oblike. Istinski prodiremo u suštinu duha njegovog likovnog izraza, tek kad osetimo karakterističnu čulnost njegove forme. Njegovo slikarstvo sažima osećanje nemoći odraslog čoveka i dečjeg osećanja svemoći. Sa svojom infantilnom voljom za moći nad okolinom, svojom znatiželjom, koja neprestano iznova poima svet, Barbarien se oslobađa osećaja inferiornosti a divlji, neobuzdani nagon čistog nesvesnog – stvara. U svoj toj silini iskrenosti, njegova dela poseduju neku naivnost, infantilnost, nežnost, pokazuju svoju ranjivost (Barberien spašava planetu, 2003, Bekine noćne more, 2005.).

Otkriti stvarne intencije umetnika znači biti svedokom fantazmagorije uzajamnog davanja i uzimanja, prožimanja. Posmatrač je taj, koji zatim njegovo delo čini slojevitim, daje mu mnoštvo novih značenja, koja opet otkrivaju novu dimenziju skrivenog duha umetnika, postavljaju njegovo delo u neki novi odnos prema vremenu. A umetnik, koliko god bio outsider postaje sve manje marginalan.

Nina Krstić

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*